Serbian Holocaust
Desanka Drevenšek, September 4, 2012, Belgrade
Interviewer: Nada Ljubić | Camera: Dušan Gavrilović | Editing: Nada Ljubić, Dušan Gavrilović | Transcript & English intro: Nada Ljubić | Webmastering: Dusan Gavrilović
Transkript intervjua na srpskom jeziku
Ja sam Drevenšek, udato, a devojačko Reljanovic, selo Vojskova. Došla sam za Beograd.
- A ime?
Desa.
- Desa Drevenšek – Reljanović?
Da.Došla sam u Beograd sa svojih 17 godina, počela da radim. Radila sam i u 23-oj- 24-oj godini, sam se i udala, stvorila porodicu, i evo tu sam gde jesam...
- A gde ste se rodili?
Rođena sam u, to je nekad bila Bosanska Dubica, a sad je Kozarska.Šta prihvatate?
- Kad ste se Vi rodili to je još bilo u Kraljevini Jugoslaviji?
Da, ali tad se nije zvala Kozarska Dubica, nego Bosanska Dubica. Ime je promenjeno posle ovog rata.Ja sam se rodila u selu Vojskova, nedaleko od Dubice.Tu nas je zatekao rat.Bila sam sa majkom, sestrom i mlađim bratom – bebom, i ostalim članovima porodice, dedom, stricem i tetkama.Sve su ih oterali u Jasenovac.
Muškarce su odmah odvojili od žena i dece tako da oca nisam ni zapamtila.
- Jeste li ikad čuli šta se s njim dogodilo?
Pa…nisam.Kao doveženi su tu na Sajmište, u taj logor.To je, u stvari bila jedna vrsta logora.
- Je li bio sam ili sa još nekim članovima porodice Reljanović?
Verovatno da nije bio sam, ali od moje porodice niko nije bio s njim.Bilo je tu puno drugih Reljanovića, ali niko se nije vratio živ, osim jednog čoveka. Durađ se zvao, Reljanović.Pod kojim okolnostima je on ostao živ, to niko nikad nije pričao niti je ko voleo da priča o tome, o toj prošlosti.Tako su teško živeli kad su se vratili! Sve je bilo popaljeno.Pošto su naše kuće podignute na podrumima, ostali sun am samo oni zidani podrumi.To znam, sećam se das mo tu bili kao deca, dok se posle nije napravila kuća.
E, to sam zapamtila, jedne noći su došli ljudi sa ogromnim bradama.Naši su ljudi njih zvali četnicima. Pitali su moju baku da li ima negde nekog sina tu sakrivenog.Ona je rekla da nema, premda je ovaj stric bio tu, ali je bio u zemunici.(Sećam se toga das mo i mi bili u zemunici, u zemlji.One zemunice što su bile). I onda je on pitao moju baku je l’ ima muško dete koje se tu negde nalazi skriveno i ona je rekla da nema.I onda ju je pitao “Koju slavu slaviš?” i ona je rekla “Đurđevdan.” I onda je on rekao “Zakuni se u slavu koju slaviš da nemaš ovde skriveno [muško] dete. I ona se zaklela. [plač]. I onda su oni otišli , a mi svi bili u strahu da se oni ne vrate. Da li će nas pobiti istog momenta ili šta će biti s nama?O tome su razgovarali stariji, a ja kao dete – šta sam ja znala? Samo sam se uplašila kad sam ih videla sa onim bradama do pojasa.
- To se desilo pošto ste se vi…?
Pošto smo se mi vratili iz Jasenovca.
- Da li vam je majka pričala kakav je put prošla od Vojskove do Jasenovca, od Jasenovca do nekog sela verovatno u Slavoniji i nazad, kako se vratila kući i kako se izborila da vas sačuva od gladi, od bolesti?
Pa, šta ja znam, nije nikad nešto mnogo pričala o tome...Bili su negde kod nekih ljudi. Da li je to bila Slavonija, šta je bilo.Radili su i tako se prehranjivali i onda su ih pokupili i vozom su ih dovezli do Novske. Tu je, valjda, bila železnička stanica.Onda su ih tu ostavili i verovatno su dalje išli pešice.Nisu imali čime drugim da dođu.
- To se verovatno desilo krajem 1942 ili početkom 1943?
To je bio početak 1943.
- I do kraja rata je još ostaljo da se sačuvate od raznih vojski?
Da.
- Kako ste se čuvali?
Pa, šta ja znam, eto, tako, krili smo se.Sećam se da smo bežali u šumu par puta. Sećam se, nosila sam neko teško ćebe.A ja dete, maltene od dve godine.Svak je nosio po nešto što je imao, bilo šta.I bežali smo u šumu jer smo mi živeli ispod same Kozare. A ni šuma nije bila sigurna.
- Sećate li se zemunice?
Sećam se zemunice. Sećam se samo da smo tu bili. Iz vode smo ulazili u tu zemunicu. Tu je pored bila jedna manja reka i iz te reke smo ulazili, bio je neki otvor, ne sećam se kakav.Uglavnom, sećam se da su ljudi prolazili i zvali moju baku da pitaju da li smo svi živi i da nije neko bolestan.Eto, toga se sećam iz te zemunice.
E, onda se posle dolazili ti što su ih kod nas zvali četnicima, dok...ovde...četnici su sasvim nešto drugo. A kod nas su harali, palili.I kuće koje su ostale, i stoku uzimali što je ostala, ako su negde našli, bilo čiju.
- Da to nije bilo pred sam kraj rata dok su se povlačili iz Jugoslavije?
Pa, najverovatnije da je bilo pred sam kraj rata.Verovatno je to bio sam kraj rata i onda tako ko je zalutao da li iz šume ili od negde drugde, tako da znam da su strica krili. Svaku noć je spavao u toj zemunici.
- Koliko je on tada imao godina?
Pa šta je...on je bio ’34. godiste. Al' su kupili decu, mušku decu su masovno kupili.Teško je...Zato ja...neko udruženej je tu bilo, ja mislim da još postoji, ja sam bila član toga udruženja pa su me zvali kao da dođem da se vidimo da popričamo.Ja kažem „Ma pustite me, nemam o tome šta da pričam, dosta mi je ono što znam, dosta mi je što ne pamtim oca, ne pamtim brata...[plač]...Izmučeno, gladno,žedno...šta da vam kažem...
- Vaši roditelji su imali troje dece?
Da. ...[plač]...
Dve ćerke bliznakinje rođene 1941 i sina rođenog 1942.
Da. Da.
- I majka vaša je sa sve troje dece prošla taj put Vojskova- Jasenovac-Stara Gradiška- Slavonija i nazad?
I kad ste s e vratili, šta se dogodilo prvo, za vas najpotresnije?
Pa šta...?
- Kako ste izgubili brata?
Pa ja se brata i ne sećam. On je kao beba...Kad su se vratili, u stvari, bili su kod mamine mame u kući.Ja ne znam kojim slučajem njena kuća nije bila zapaljena.U stvari, ona je bila zapaljena, do pola je bilo zapaljena, a od pola je ostala jedna velika prostorija, danas bi se to reklo kuhinja i dnevni boravak.Tu se sećam da smo ležali, onako na slami, i ako je bilo nešto da se prebaci preko te slame, i eto, to je to.Odatle smo posle, kad su oni sredili podrum u kući moga tate i dede, to nije daleko, blizu je, onda smo mi prešli tamo, što bi se reklo, na naše ognjište.Tu je bila baka, ona je imala isto dece.Bilo je i komšiluka drugoga. I, onda, mi smo se preselili tamo, jer smo to imali.
- Kako je umo vaš mali brat?
Pa verovatno od mučenja, gladi i neimaštine. Jer, šta je on bio? Šta je moglo da mu se da da jede?I ko? Ko bi vam dao?
- Kada su vašu majku poveli u logor, imala je i vas dve, vas i vašu sestru bliznakinju i vi ste ste tada praktično bile bebe koje je dojila?
Da.
- Da li je pominjala da je bilo trenutaka kada su u logoru hteli da joj oduzmu decu?
Pa, nije. Bilo je da su oduzimali decu, ali ne znam kojim sticajem okolnosti, ali ona je zadržala nas [sve troje]. I tamo su oduzimali decu u Jasenovcu, ali više mušku nego žensku.
- Mi smo od vaših zemljaka čuli da su kroz vaš kraj prolazile razne vojske, između ostalih i Čerkezi, zapamćeni kako jure na konjima, i od njih se bežalo u zemunice.
Da. Čerkezi su isto prolazili, samo ja nisam imala prilike da ih vidim.Možda su i to bili čerkezi što su došli te noći kod nas, u taj podrum gde smo mi bili.Tu smo bili i ja i mama i sestra. Brat je vec bio umro još dok smo [bili smešteni] kod mamine mame, u njenoj kući, odmah posle povratka. Znam da je bila i jedna tetka- ova druga tetka s njenih dvoje dece. Ona je imala muško i žensko dete. Brat od te tetke je bio 39-o, sestra 40-o godište. I znam da je taj brat... čim bi avioni naišli mi smo odmah tražili šta ćemo da obujemo da bežimo...A sećam se i toga, veliki smo već bili, brat je išao u školu i kad zagrmi, tetka je morala sve da ostavi, da je radila ne znam šta, i da ide da ga sačeka. Jer, on se sakrije,i nema teorije da biste ga našli.
- Ako čuje grmljavinu...?
Ako čuje grmljavinu.To je bio je u strahu od aviona, od bombardovanja, od...
- Da li ste kod sebe prepoznavali neki takav strah koji vučete iz rata?
Pa...nisam... nisam ja... nikad se grmljavine nisam bojala ni kao dete ni sad, što kažu, u 100 godina.
- Vi ste nateža iskušenja verovatno preživeli u majčinom naručju?
Da, jer je ona kad se vratila imala samo nas dve, a pomagala joj je i mladja tetka.
- Njena sestra?
Tatina sestra.Teško je...[dubok uzdah] Ništa ne znam, ali teško je i na to malo kad se podsetim.Kad su došli – nigde ništa. A oni su došli negde u jesen i – a nigde ništa nemate.I onda smo mi išli tamo na taj teren oko Gradiške, gde su mnogi ljudi stradalii gde je bilo ljudi, da bi našli neki kukuruz i neki krompir iskopali i tako se prehranjivali.Masovno su odlazili na te krajeve tamo, od Jablanice, pa oko Donjih Podgradaca, pa Gornjih Podgradaca.Sve su to obilazili , da ne kaže čovek, goli i bosi. Strašno.
- Čega se najbolje sećate od posle rata?
Pa…šta ja znam, mislite lepog ili…?
- Šta vam je najdublje urezano u svesti, eto sad se rat završio i šta je sad najveći izazov …?
Pa znate šta, uvek je bila neka nada [kroz plač] da će se tata vratiti...to...Kad čujem da neko dete kaže „tata“ – ona starija deca, jer nije bilo tu ovih generacija mlađih muškaraca ...To mi je najviše ostalo u sećanju...nada da će se on vratiti...da ću i ja imati tatu...
- Šta se desilo sa dedom?
Ništa, u Jasenovac je oteran.I to je to. Nije se ni vratio.Kažem vam – samo jedan čovek se vratio iz Jasenovca, u tom celom selu.
- Živeli ste, rasli ste u selu udovica i male dece?
Da, rasli smo...Mama mi se, doduše, preudala početkom 1948.godine, u Podgradce.Ali smo redovno odlazili gore kod bake [u Vojskovu] dok je ona bila jos živa.
- Rekli ste da je bio samo jedan muškarac u selu?
Da, od tih starijih. A bilo je još tih dečkića, što bi se reklo, što su bili 34-o, 35-o godište, kao moj stric – ali oni su bili deca. Njih je bilo nekoliko.Nije ni njih bilo mnogo.
- Rekli ste nam da se celo selo klelo u tog jednog jedinog muskarca, das u svi u njemiu gledali oca, brata..
Jesu.Sve, sve su gledali u njemu.Kad sam vam rekla da je služio za zakletvu, onda…A i bio je takav da ste mogli da se zakunete u njega.Dugo je živeo, iako je sve to prošao, dugo je živeo i bio je takav.
I
- mate li neku vašu uspomenu sa tim čovekom?
Pa nemam…nemam ništa…sve je to…taj kraj je toliko opusteo…sve je to otišlo po Švedskoj, po Austriji.On nije imao muškog naslednika. Imao je samo ćerke, one su se poudavale…tako da je to uglavnom…Uglavnom je to mesto pusto…Nema ih…Par porodica dođu iz švedske preko leta , da li dođu da li ne dođu -- i oni su već ostarili, tako da…nemate gde ni otići, ni s kim popričati…jedino na groblje.
- A vi ne znate gde su grobovi vašeg oca, vašeg dede, vaših stričeva…?
Ne.Ne.Nikog.Nikog.
- Da li vas to što ne znate doadtno uznemirava?
Pa kako da ne? Kako da ne?Nemate nikoga ko bi vam došao, nikoga ko je baš blizak…Dobro, imate vi sad ovo, što kažu novostečano, ali to sve nije to.Ne kaže se za džaba “Nema roda dok ne rodi majka.”
- Taj osećaj korena sopstvenih…je li to bitnoo za čoveka?
Jeste.Jeste. Ja idem svake godine tamo, iako tamo nema, trenutno, nikoga. Odem kod bake, tatine mame na grob i to mi je sve.Imam ujnu jednu kod koje odlazim.Ona je isto bila u logoru. Ja ne znam da li je i ona bila isto u Jasenovcu – uglavnom je preživela.Tako da kod nje odlazim otkako mi je mama umrla.
- Potkozarska su sela cela oterana u te logore…?
Pa znate šta, tamo su one žene naše nosile crno sve do jedne…Kad su se vratile iz logora, obukle su crninu i svaka je u crnini i umrla.Svaka.
- Toliki je bio bol za brojnim izgubljenim članovima porodice?
Da. Kako da ne.
- Kad se pojavio prvi momak za vojsku, za ženidbu, i prva devojka za udaju?
Ne mogu to da vam kažem zato što sam ja otišla odatle, ali znam da je bilo reči, kolko puta, i tamo i ovde preko televizije, da od onoga rata do ovoga sad koji je bio nije popunjen broj ljudi koji su stradali za vreme [Drugog svetskog] rata.
Ja se sećam, to su bila sve naselja, kuće, sve kuća do kuće, eto…
- Prema nekim podacima opština, sadašnja Kozarska Dubica, izgubila je tada 54 posto stanovnika. Da li vi znate kako je do vaše majke dopro glas da je vaš otac bio u tom kontingentu koji je iz Jasenovca prebačen na Sajmište?
Pa on je dolazio, pošto su bili odvojeni muškrci od žena u logoru, u Jasenovcu, on je jednog dana došao tamo gde smo bili mi sa mamom.Mama je bila otišla negde po vodu.Došao je da bi je video i da bi joj rekao da negde odlazi… [kroz plač]..tako da se nisu ni tad videli...To je bilo veroatno to...Pa ima jedna knjiga o tome i imena stradalih tu u logoru na Sajmištu.Tamo ima njegovo ime, da je on tu stradao.
- Da li vi imate tu knjigu?
Nemam.Nažalost nisam je uzela na vreme, bio je to tako mali tiraž. Ima je jedan poznanik.Ali, ne znam... ljudska nemarnost...i mislim se, bolje da je ne uzimam i ne čitam, biće mi još teže. Ja sam s tim poznanikom razgovarala da mi da tu knjigu da uradim kopiju.A mislim se, biće mi samo još teže.Ovako, bilo je što je bilo i šta je -- tu je.
- U miru ste izgradili sopstveni život...
Pa, jesam.
- …kojim ste zadovoljni i na koji ste ponosni?
Jesam, zadovoljna sam. Ja imam veoma dobar brak, dobru decu…nažalost, stariji sin nam je preminuo
- Kada?
Pre četiri godine.
- Bolest ili…?
Karcinom pankreasa.Pogledaćete u pretoblju sliku.To je bila dobrota od čoveka, ne zato što je on moj, nego… po svim pričama…za mog tatu su uvek govorili da je bio jako dobar čovek, tih, miran…i on je bio takav. Uvek je našao opravdanje za ljude.Što god bih mu ja rekla za nekoga, on bi rekao “Ma pusti, on misli da mu je tako najbolje, tako najlepše.On živi svoj život.”
Eto tako, da smo i tu tragediju doživeli…što je najcrnje.Ne znam otakle mu to.Bio je na ratištu . Samo na to sumnjam.
Kad god me neko pitao “Kako si?”, ja sam uvek rekla “Nesalomivo” I stvarno sam se tako osećala, a ovo me sad slomilo.Meni je tako svejedno da li bila živa ili ne. Iako, greota je reći, imam i ovo dete koje, stvarno, nema nedelje da nam se ne javi, da se ne čujemo, da se ne vidimo…Prosto me neki put sramota – ispadne kao da mi njih dvojica ne znače ništa.
- Toliko vs je bol zbog gubitka sina ophrvao?
Da…Jeste…Jeste…pa znate kako – niko nikog ne zamenjuje…Niko nikog …..Nije pio, nije pušio, ni koka-kolu nije pio, i kiselu vodu kad bi uzeo da popije uzme pa mućka, mućka [da mehurići CO2 izađu]…nikad ga ništa nije zabolilo, nikad ništa. Jedno jutro, to je njihova soba tamo, to je u stvari bila kuhinja kad smo se doselili i onda smo mi, pošto njima treba veća soba, [odlučili] da njima od toga napravimo sobu a mi da pređemo tamo. To je dvoiposoban stan. Prebacili smo kuhinju tamo. I on izlazi jedno jutro iz sobe, sav požuteo. Nedelja je bila.”Mirko, šta je s tobom, što si ti požuteo?” On inače nosi ime moga oca. Kaže “Nisam”. A radio je. Pomislila sam da je negde dobio žuticu.Ili je žuč. “Pa morao si imati napade žući ili si žuticu dobio.” “Ma”-- kaže“ -- nije mi ništa”. ”idi”-- rekoh – “u kupatilo pa ćeš da vidiš.” Ode on u kupatilo, vrati se, “Pa”—kaže -- jesam”. Limun mu nije bio ravan. “Hajde sa tatom u bolnicu”, kažem mu. On kaže da mora u grad da završi neki posao.Molila sam ga da ne ide kolima, plašeći se napada žuči za volanom, ali on je otišao. Vratio se posle sat i po i otišao u Urgentni centar.Tamo su mu uradili snimanja.U utorak je bio odmah operisan i kad su ga otvorili – maligni tumor.Nije mu bilo spasa.Za tri i po meseca je otišao. Nas dvoje smo sami.Mlađi sin nam je u Kanadi,već godinama. Da se vrati ? Gde da se vrati?
- Čime se bavi?
Elektrotehniku je završio.Dobro se on snašao, lepo mu je.Bili smo mi tamo već dva puta. Dolazi on svake godine. Dođemo i mi. Šta ću?Bili smo i mi dva puta, obišli Kanadu uzduž i popreko. I Otavu i Montreal i Nijagaru i Toronto i Misisagu dole. Gde sve nismo bili. On je, inače, u Torontu. Ne vidim razloga više da idem. Meni je to, ipak, tuđa zemlja.Lepo je da čovek ode, da vidi. I Mirko je bio kod njega, ali Mirko nikad nije bio za to da ode u inostranstvo, trajno.I eto, tako…
- Kako ste pronašli Slovenca vašeg života [Desin muž je Slovenac]?
Bio je on u Nemačkoj i kad se vratio iz Nemačke, onda se zaposlio kod nas u firmu.Inače, ja sam radila u “Partizanki,” kod Vukovog spomenika.Tu smo se upoznali i on je bio jako fini.I dan danas je.Ja sam sad posle ovoga i nervozna i sve… Ja mislim, kad bi on bio takav, ja ne znam kako bih ga trpela.Takvi su po genima, staloženi, tihi, mirni, radni.
- Jeste li u detinjstvu videli maker fotografiju vašeg oca, da možete maker da ga zamislite?
Imam.
- Imate?
Imam.Imam. Kod mene je.
- Hoćete li da nam je pokažete?
Hoću. [Vidi sliku ispod transkripta]
- Nas dvoje smo bili u Vojskovi i mi smo tamo upoznali jednu gospođu koja se isto tako preziva Reljanović, koja je nama ispričala…[Vidi intervju sa Vidom Reljanović]:http://www.serbianholocaust.org/Vida%20Reljanovic/vidareljanovic.html
Da, ona je bila starija, mislim, dosta starija. Ja nju znam već kao udovicu. Mislim da je ona bila udata tu u komšiluk. Odatle je znam.Onako krupna, visoka je bila. Ali, pre par godina sam je videla kad sam išla na groblje.Ona stanuje tu blizu groblja.Da je ne prepoznate!
- Jako se teško kretala, imala je velike probleme sa kukovima gospođa Vida Reljanović. Vi niste u srodstvu?
Nismo. Nismo.
- Samo Imate isto prerzime?
Da. Ima tu puno Reljanovića.
Pre snimanja ste mi rekli “Ah, kakva je to žena bila” kad ste vi bili dete.Možete li da je opišete?
Krupna, visoka, lepa.Baš onako, što se kaže, ako može da se kaže za anekoga da je lep i lepo razvijen, ona je bila od tih.
- Šta je najlepše na njoj vama bilo?
Pa ne znam, kao detetu, kažem vam -- šta sam ja imala, sedam godina kad sam otišla iz Vojskove –- bilo mi je lepo sve. Zato što je ona imala i lepo držanje, kad hoda, ona je ono išla, nema tu geganja ili ne znam tapkanja u mestu…Kad ide – ide, kad stoji –stoji.
- I takve su bile, verovatno mnoge udovice u Vojskovi posle rata?
Mnoge! Mnoge! Moja mama je, isto, bila lepa žena. Mislim, ne znam, meni su bili lepi svi.Posle su one devojčice koje su bile starije od nas, kad su porasle, i one su mi bile isto tako krupne, lepo razvijene. Nema ono tj, tj, tj, pa da ne znaš da l’ će da progovori ili neće. Otresite. Odrešite.
Kao da nisu bile po logorima?
Kao da nisu bile po logorima. Da li to deci izbriše vreme ili -- ne znam šta…
- Ili ono što te ne ubije, to te ojača?
Da.
- Već i to što su preživele glad, boleščine, otsustvo higijenskih uslova…pokazuje das u genetski…
Izdržljive.
- Imaju genetske predispozicije da prežive teške trenutke?
Da, da prežive teške trenutke, baš tako…Šta da radimo?
- Kad pomislite na svoj rodni kraj, šta je prvo što osetite?
Pa teško mi padne što je ono sve ostalo pusto. A ima nas još koji smo mogli živeti tamo.Teški su uslovi tamo za život. Zemlja je jako slaba, brdovita, ispod same Kozare.
- Sećate li se, kad ste napunili 12-13 godina kakvi su bili tu životni izgledi za vas?
Pa, šta ja znam S obzirom da se moja mam preudala, ja sam već bila s njom.Ona je nas odvela sa sobom kad se preudala, normalno, i ovamo su bili daleko bolji uslovi i za život.
- U Podgradcima?
Da. Tamo. U Vojskovi, retko gde ste mogli traktorom da uđete, a nije ih ni bilo u to vreme. A i sad, muke žive da uđete i izađete traktorom i da uradite nešto.
- Kakav vam je bio očuh ako smem da pitam?
Dobar. Dobar je bio. Dobar je bio, ne mogu da se požalim na njega. Ali, on je za men bio strano lice [kroz plač].
- A kakva je ratna istorija njegove porodice?
Nisu oni…Njega su zarobili i on je bio zarobljen u Nemačkoj.Ne znam koliko je bio … 3-4 godine valjda i vratio se. On, i bilo je tu još ljudi koji su se vratili.On je zaista bio dobar prema nama. Ne mogu se požaliti nikako. I ja kao dete, moram da kažem, mada je greota to reći – nek mu je laka zemlja i on je pokojnik – meni se sve činilo da je on dobar prema nama zato što nam nije otac.Takav sam osećaj imala kao dete.
- To ne razumem.
Pa mislila sam da je on dobar prema nama, tako kakav je bio, zato što nam nije otac.
- Je li on imao svoje dece?
Jeste. Ćerka je bila nešto starija.On je bio stariji od moje mame, bogami, 11 godina.
- Znači, i on je imao decu iz prethodnog braka?
Da.Ćerka se udala posle izvesnog vremena, a sin koji je bio po uzrastu iza te ćerke, on je došao ovde u Beograd kod mog ujaka. Moj ujak je bio moler i on ga je upisao tu u školu za molere.Završio je taj zanat, i nažalost, on je stradao, ali vozeći auto ujutro rano.Zašto? Ne znam.
- Šta je bilo sa prvom ženom..?
Ona je umrla na porođaju i ostalo je jedno dete. I to je dete moja mama odgajila od devet meseci.Možda nije imalo ni devet punih. S njim sam i dan - danas u kontaktu.Pre par dana je bio tu, kod mene.
- Postali ste jedna porodica?
Da. A ni tamo [u domu u Podgradcima] više nema nikoga.Ovaj brat [to je došao kod ujaka, on je došao davno, a i mlađi je isto došao za Beograd i tu se zaposlio i radio je.I on je već… 65-a mu je godina. Više niko nije mlad.Tako je ona kuća posle mamine i dedine – očuha smo zvali dedom zbog dece – smrti ostala pusta.Dobro on to održava, odlazi tamo, ali ne znam koliko ima svrhe .Ali, svoje je to, pa volite da se to ne zapusti, da ne zaraste, da ne bude pustinja prava. Iako je pusto.
- Znači, vi ste u tom odvođenju Kozarčana u logore izgubili oca i dedu…
Dedu sa mamine strane, dedu sa tatine strane, jedan stric mi je ostao invalid – otsečena mu je noga za vreme rata, i on je umro već pre jedno petnaest godina već...
- Znači, preživeli su samo stričevi koji su bili mlađi od 14 godina?
Da.Ovaj jedan stric je u Švedskoj trenutno, on je preživeo, zahvaljujući tome kako su ih oblačili, u žensku odeću. Suknjice su im oblačili i št su imali ono, haljinice neke, sašiju sami kako umeju i mogu i tako idu.
Mirko Reljanović, father of Desa Drevenšek. The photograph was taken before WWII.
Hi was taken to ustašha concentration camp of Jasenovac in July 1942,
and was moved few weeks later to German camp of Sajmište, near Belgrade.
He never returned.
Mirko Reljanović, otac Dese Drevenšek, snimljen pre Drugog svetskog rata.
U julu 1942 oteran je u Jasenovac, a nekoliko nedelja ksanije prebačen na Sajmište.
Nije se vratio.